U
crnom srcu noći prasne
srebrna
munja, vraćajući mi misli unatrag,
prsnu bakarni prozori, sećanja svetovi,
duboko
u posteljama vremena hranjenog zvezdama,
mame
mi dušu dijamantskim vatrama.
Nejasna
kontura, broda u trenu užasnutog,
pela
se na talasima boje,
porinuta
u ponore svetlosti,
bubnjala natrag kroz vreme,
bučala
u zaleđu uma,
udarajući,
prelamajući noć.
Čudne
šumske pesme, goli zvukovi
što
su se lomili – ne behu više strani.
Žuti
cvetovi rodoskrvlja trgali su
magiju
sa zemlje.
Lunarni
rituali, vođeni
skerletnim
bogom,
celivanjem
devica boje ebanovine,
očiju
sjaja dnevnog svetla,
purpurnih
halja,
drhtavih
nosnica,
pojem
mlade devojke
o
drevnoj ljubavi nekoj,
u
tamnim, neosunčanim mestima,
gde
su sećanja pečatana
izgorena
u očima tigrova.
U
nenadnoj mudrosti, borim se sa snom,
urlici
zeleni dok obgrljuju mi noć.Preveo Radomir D. Mitrić
